Piše: Tomislava Zagorac Stanišić
Postoji mnogo stvari koje zaboravljamo. Jedna od njih je i ta da je vaš nadređeni takođe nekada bio na vašem mestu i da je morao da savlada prepreke na kojima vi sada trenirate umesto da sebi priuštite kvalitetnih sat i po vremena u teretani ili u odmaranju sivih ćelija onako kako samo vi umete (u stilu Herkula Poaroa). Međutim, sve će to narod pozlatiti pa je tako došlo vaših pet minuta da učinite nešto za sebe i da se posvetite učenju stranog jezika koji ste uvek želeli da progovorite, ali niste uspeli zbog loše organizacije ili jednostavno zato što se niste najbolje slagali sa nastavnicima ili profesorima tokom školovanja, pa ste preuzeli devizu da je ćutanje zlato. Greška… Oprostićemo jer je početnička.
Da bih vam približila svoje Tantalove muke, osvrnuću se na prošlost kada sam upisala Filološku gimnaziju i mislila da je time sve rešeno… ali (uvek postoji ono « ali ») tek tada sam shvatila da sam ušla u odeljenje sa vršnjacima koji već pričaju fluentno strane jezike i da moje petice iz francuskog jezika (iz osnovne škole) nisu baš ogledalo znanja koliko su predstavljale mukotrpno recitovanje bez smisla (da li je dovoljno reći da smo učili po principu čitanja i bubanja reči napamet i « sedi, bravo pet »). Shvatila sam da moram da krenem iz početka, kao pravi Sizif odlučila sam da doguram svoju stenu na sam vrh i dokažem svima da ja to mogu. Naravno, pribegla sam kratkotrajnom rešenju zvanom « 100 lekcija bez muke » – nemojmo se zavaravati svaka je bila sa mukom.
Nije bilo lako, nije bilo ni teško. Svaka nova rečenica je bila moja pobeda, a sada svaka nova rečenica mojih đaka je naš zajednički uspeh. Učimo u divnoj atmosferi, davno smo postavili stenu na vrh brda i preuzeli štafetu za dalja ostvarenja. Nismo kao drugi odlučili da čekamo Godoa, već smo stvari uzeli u svoje ruke… Ako vas interesuje nastavak ovih avantura, pridružite nam se na časovima engleskog i francuskog jezika.
À bientôt! See you soon!
